Сенћански марципан Марципан је десерт од бадема и шећера, са додацима или без њих, обликован на најразличитије начине који се служи самостално или се користи као пуњење, односно фил. Повезујемо га са детињством, важним датумима и празницима. Марципаном се исказује поштовање, захвалност, носи се као поклон, али и изјављује се љубав.

Сенћански марципан је специфичан десерт, рађен на бази француског крема и других додатака који има девет укуса и специфичан је производ посластичарнице Алмаши из Сенте. Што се тиче квалитета ту нема сумње, јер је добио бројне дипломе Новосадског сајма. 

Историјат овог чаробног слаткиша креће из Кањиже, где је 1897. године отворена посластичарница мађарске породице Лонга, која је јако лепо радила. Јожеф Лонга, 1923. године отвара  фабрику за производњу кондиторских производа, где је радило 30 радника. Посластичарница која се до тада угледала на Беч и Пешту, окреће се и Паризу, обогативши укусе француском нотом, а сам ентеријер  добија шарм париског кафеа, са декорацијом, бистро столовима и столицама. 

Дечак Иштван Алмаши из Сенте, по породичном сећању, нашао се у Кањижи као шегрт у гвожђарској радњи. До његовог носа, из суседства, долазио је мирис колача, који га је освојио и без знања породице, он крадом прелази код посластичара да учи занат. Посластичар је и Иштванов  син, Иштван Алмаши млађи, а затим долази рат. Погон Јожефа Лонге и посластичарница имају судбину свих приватника пред национализацијом, тако да је 1950. године отворена задруга,  која затим прераста у удружење пет мајстора (Лонгиних ученика), од којих се само Јожеф Алмаши бавио марципаном. 

Јожеф Алмаши млађи, Лонгин ученик, враћа се у свој родни град Сенту и ту мало изван центра, 1952. године отвара посластичарницу Алмаши. Са собом доноси нешто од Лонгине опреме и користи рецепте старих мајстора, али силом прилика, у недостатку бадема, настаје сенћански марципан од лешника,ораха, какаоа, кафе и рума. Посластичара Јожефа сви се радо сећају и када се проба добар слаткиш и данас се каже да је као код Алмашија. Посластичарница је имала скроман, неугледан излог, али права понуда била је унутра. Мајсторева максима још важи: Само то дај госту што би и сам пробао. 

Јожефова супруга и кћи – са дипломом посластичара, помажу у радионици, а онда посао преузима зет Антал Бицок, кога су обучили да прави марципан. Наравно што је најлепше, сада главни мајстор Антал Бицок занат предаје сину Балажу, који има 24 године и који као вредан младић схвата значај традиције,али уводи и новине. Мајстор Антал не крије своје умеће и сликовито каже да и у посластичарству постоји рукопис, што знају и домаћице. Не постоје две жене које исто прже јаја. А што је најлепше и најдрагоценије, много деце је прошло обуку у радионици Алмашијевих, пре свега због великог стрпљења и љубави главног мајстора. Максима Антала Бицока је: Добар мајстор од свог  заната може са породицом пристојно да живи. 

Шта је тајна доброг посластичара по речима мајстора Антала: пре свега хигијена, квалитетан материјал и алат, ако термометар на варјачи показује 111 степени  то је марципан маса, на 112 степени пропада све. Марципан у фрижидеру траје три месеца ( уколико издржите да га не поједете) и ту фалша нема, са брашном и кексом би се укиселио. Посластичарница Алмашијевих нема конкуренцију, јер све ради ручно, количине облици и амбалажа нису пресудни. Зна се традиционални квалитет, довољно је рећи Алмаши. 

Туристичка организација Сенте и туризмолог Корнел Лашковић, марципан је повезала са Сенћанском битком, тако да су медаљони од марципана са ликовима принца Еугена Савојског и султана Мустафе ИИ специфичан сувенир, што се уклапа у концепт Министарства туризма које је прошле године промовисало старе занате и нематеријално културно наслеђе у туристичкој понуди Србије. Директорка Завода за проучавање културног развитка Марина Лукић – Цветић препознала је овај специфичан десерт и са својим тимом, проучила је овај стари занат и припремила је документацију за конкурс за националну листу НКН.   

Извор: Марина Лукић – Цветић: в.д. директор Завода за проучавање културног развитка