Стефан Бугарски, (1868-1941)

 Доктор филозофије, хемичар, универзитетски професор. Рођен је у Сенти, 21. маја 1868. године. Средњу школу је започео у сенћанској Нижој гимназији 1878. године. 1886. године је примљен на Института за образовање наставника у Будимпешти, смер природних наука, и као члан истог студије физике и хемије је завршио на Универзитету и Академији у Будимпешти. 1891. године је промовисан за доктора филозофије, па се запослио као асистент на вишој Ветеринарској школи, катедри хемије. 1894. године стиче образовање приватног професора из теоретске хемије. 1898. године је именован за ванредног професора више Ветеринарске школе, па је ту почев од 1902. до 1913. године професор катедре за хемију. 1899. године изабран је за дописног члана Мађарске Академије Наука. Има истакнуте заслуге у испитивању сумпорног деловања раствора, што доводи до настанка појма пХ-вредности. Као истраживач бавио се углавном са питањима кинетике реакција, односно физико-хемијским карактеристикама беланчевина, и исказао је њихове амфотерне карактеристике. Бугарски је констатовао, да средства за оксидацију, распоређена према њиховом електро-потенцијалу, у складу са тим и оксидирају. Израдио је аналитичку методу за одређивање халогена. 1897. године открио је први ендотермни галвански елеменат са реакционом топлотом и доказао је недостатак Томсен-Бертелотовог принципа у односу на хемијски афинитет. Стефан Бугарски је у великој мери допринео томе, да се у хемији прихвати значај појмова ацидитета (киселости) и алкалности (лужности). Највећи део његових радова је објављен у Информатору о математици и природним наукама (Mathematikai és Természettudományi Értesítő), односно у иностраним часописима; научна питања о којима је у њима говорио, су повезани углавном са брзином одвијања хемијских промена у времену и стањем хемијске равнотеже. Научник који је напустио Сенту је преминуо 3. марта 1941. године у а тамо је и сахрањен (почива на гробљу Керепеши, парцела бр. 50/1 - гроб број 1-1-18).

Михаљ Фекете (Schwarcz) (1886-1957)

 Математичар, универзитетски професор. Рођен је у Сенти 19. јула 1886. године. Средњу школу је започео у сенћанској  гимназији 1896. године. Универзитетске студије је завршио у Будимпешти, па 1909. године стиче докторску титулу. Почев од 1912. године заједно са многим познатим математичарима представља Мађарску на Међународном конгресу математичара. Његова научна достигнућа су већ 1920. године призната широм света, с тога 1928. године добија позив од Јеврејског универзитета (Hebrew University) у Јерусалиму, где је накратко предавач, па је именован за директора Математичког института „Алберт Ајнштајн“ и до своје смрти ту ствара.  Од 1935-1936. године је декан Факултета за природне науке у Јерусалиму, а у годинама од 1945. до 1948. је ректор Универзитета. Његово најзначајније достигнуће је стварање појма трансфинитног пречника. Остала познатија поља његовог истраживања су: теорија скупа тачака, теорија интерполације, гранично подручје алгебре и науке о функцији са комплексним применљивим, сумирање дивергентних редова, Фуријер-редови. Преминуо је 13. маја 1957. године. Објавио је скоро 80 научних дисертација и радова, од којих је неколико написао са коауторима.

Ђула Дудаш (1861-1911)

Историчар, професор, публициста. Рођен је у Сенти, 19. новембра 1861. године. Школе је завршио у родном граду,  Сегедину и Суботици, па је стекао професорску и филозофску диплому на Универзитету у Будимпешти. Почиње да предаје у сенћанској гимназији, али ускоро одлази у Сегедин као службеник за образовање, па након тога предаје у Сомбору. 1891. године се одриче професорског звања и након тога сво своје време посвећује научном раду; врши истраживања , сарађује у уређењу часописа и монографија са историјским садржајем, а унутар тога се посебно бави историјом Сенте и објављује бројне чланке и тезе о историјској прошлости његовог родног града. Вредни су помена и његови радови на пољу генеалогије и хералдике, али поред свега тога је водио и археолошка ископавања. Резултати његовог стваралаштва су више од пола хиљада објављених радова, од тога 15 самосталних свезака, а остало разне студије, чланци и тезе. У последњим годинама свог живота је инспектор наставног округа Хомонан у жупанији Земплен, а ту је и преминуо 9. јануара 1911. године.

Јован Ђорђевић (1826-1900)

Писац, оснивач Српског народног позоришта у Новом Саду и Београду, аутор садашње српске химне. Рођен је у Сенти 13. новембра 1826. године. Гимназију посећује у Сегедину, Новом Саду и Темишвару, па постаје студент филозофије у Пешти. 1845. године се уписује на Медицински факултет у Пешти, који након три године напушта. Након тога кратко време предаје у Сомбору, Лугођу, Темишвару, па се 1852. године сели за Нови Сад, и ради као наставник латинског језика у тамношњој српској гимназији. Између 1857. и 1859. године је секретар Матице Српске у Пешти, па је од 1859. године коуредник листа Српски Дневник. Током његовог овдашњег боравка започиње своје главно животно дело, организовање Српског народног позоришта. Покреће прикупљања, агитира, пише чланке у интересу позоришта што бива крунисано успехом и 1861. године се у Новом Саду одржава и прва представа. На позив поглавара Милоша Обреновића се сели у Београд, да би тамо организовао стално позориште. И поред тога, што позориште успешно функционише, он ипак није задовољан и ускоро се поново окреће педагошком позиву; предаје у Шапцу и у Београду, па постаје директор тамношњег института за образовање наставника. Захваљујући његовом раду на организацији у школи именује се за главног саветника за образовање, а 1893. године је кратко време министар образовања у тадашњој српској влади. Након тога не прихвата више јавне наступе, у државној политици учествује само са чланцима. Умро је 9. априла 1900. године у Београду.

 

Јован Мушкатировић (1743-1809)

Рођен је у Сенти 1743. године у угледној породици, потомак је српских граничара. Током 1764-1766. године похађа протестантски лицеј у Братислави, па студира право у Пешти. Студије завршава 1773. године поставши први српски правник. Био је адвокат у Новом Саду, заступао је Епархију сремску. Касније је био сенатор у градској скупштини Пеште. Био је рационални мислилац свог времена, који се писаним делима, правним ангажовањем и реформама борио против заосталости, сујеверја и незнања у народу, истовремено унапређујући културу и ширећи научну дисциплину. Припадао је великој нацији просветитеља и том настојању је посветио свој цео живот. Први се бавио сакупљањем народних умотворина, изрека и приповетки, али је истовремено био и историчар. Писао је и студије привредног садржаја. Са супругом Катарином имао је петоро деце. Преминуо је 1809. године у Пешти и сахрањен је у порти православне цркве.

Стеван Сремац (1855-1906)

Истакнути српски писац прозе. Рођен је у Сенти 19. новембра 1855. године. Пошто су му родитељи рано умрли, бригу о њему преузима ујак, Јован Ђорђевић. Основну школу завршава у Сенти, али гимназију већ у Београду. Језичке и историјске студије завршава на Универзитету у Београду, па након тога ради као наставник у српским градовима Пирот и Ниш, па се поново враћа у Београд. Као истакнутог писца прозе бирају га за члана Српске Краљевске Академије. У његовим делима доминирају хумор и сатира. Сремац је отворио ново поглавље у развоју реализма и његовом одличном способношћу опажања и описом карактера значајно је проширио опис живота епске књижевности. Нјегова родна кућа у близини Главног трга је данас помен кућа, коју означава и помен плоча.

Песник, новинар. Рођен је 19. јула 1915. године у Сенти у занатлијској породици. Након смрти његовог оца због проблема преживљавања приморан је да прекине школовање и да ради. Поред проблема преживљавања и његова болест поставља препреке у томе да изучи занат. Након више неуспелих покушаја - корачајући очевим и дединим стазама – постаје кројачки шегрт, и тада се рађају његове прве песме. У овом периоду – током његових шегртских година - прикључује се левичарском радничком покрету. Почев од 1932. године локални листови објављују његове песимистичке песме, и почев од тог периода континуирано објављује песме и прозу. Поред тога се бави и политичком делатношћу, агитира, држи предавања, шири летке. Од августа 1945. године постаје сарадник Мађар Со-а, па ради у делокругу рада уредника у Новом Саду. 1949. године се објављује његова прва – у његовом животу последња - књига песама под насловом Сунчана страна. Дуго времена је такорећи био сам на пољу дечијих песама и поема за децу. Услед срчане болести умро је 24. априла 1950. године. На дан 90. годишњице његовог рођења - 19. јула 2005. године - Локална самоуправа града Сента је поставила спомен плочу на његову родну кућу.

 Јован Јоца Вујић (1863-1934)

Јован Вујић рођен је у Сенти 1. јула 1863. године у велепоседничкој породици. Отац му је био адвокат Сава Вујић. Током живота је прихватио надимак – Јоца – као име, те се тако потписивао и постао познат у јавности. Још као дете имао је изузетне резултате при образовању. Савршено је знао, осим матерњег српског, и мађарски и немачки језик. Уписао је 1881. године Филозофски факултет у Бечу, затим агрономију 1882. године у Алтембургу. Студије је завршио 1885. године и вратио се у Сенту. Старао се о великом имању, усавршавао је начине пословања. Много је путовао и сакупљао антиквитете. Стекао је изузетно вредну библиотеку и збирку уметничких дела, временом је формирао свој музеј. Музеј Јоце Вујића, како се званично водио, први је приватни музеј у Југославији и овом делу Европе. Издашним донацијама у виду новца, књига, слика и других уметнина Јоца Вујић оформио је фондове неких од најзначајнијих библиотека, галерија и музеја у држави, међу којима истичемо Универзитетску библиотеку у Београду, Народну библиотеку у Скопљу, затим Народни музеј у Београду и Матицу Српску у Новом Саду. С друге стране, из Музеја Јоце Вујића потичу и највреднији делови збирки данашњег Градског музеја и Историјског архива у Сенти. Управо захваљујући Јоци Вујићу ми данас располажемо довољним подацима у вези са прошлошћу нашег града. Преминуо је 1934. године, сахрањен је у Сенти. Иза себе је оставио и велелепну кућу у старом градском језгру, данас на тргу који по њему носи име.