Од 1786. г. слободан и краљевски град Сомбор постао је, уједно, и административно средиште Бачке жупаније, која је 1802. г. преименована у Бачко-бодрошку жупанију. Између 1805. и 1808. г. подигнуто је у Сомбору двоспратно жупанијско здање, које је дограђено и обновљено између 1880. и 1882. године. Сомборци су ову зграду једноставно прозвали „Жупанија“ или „Вармеђа“.
Сомборско здање Жупаније на ведути из 1818 (лево) и на слици из 1825. године (десно)
У Великој сали сомборске Жупаније, у којој су одржаване редовне седнице скупштине Бачко-бодрошке жупаније, постављена је, у фебруару 1898. године, импозантна уметничка слика „Битка код Сенте“. Нјен аутор, сликар Франц Ајзенхут (1857-1903), родом Немац из Бачке Паланке, а школован у Будимпешти и у Минхену, на Кралјевској академији лепих уметности, насликао је призор чувене битке између аустријске и турске војске, која је вођена на Тиси крај Сенте, 11. септембра 1697. године. У битки је учествовао и одред од неколико стотина сомборских милитара (хусара-коњаника и хајдука-пешака).
Аутопортрет Франца Ајзенхута (1889)
Ова битка представљала је највећу победу хришћанске (аустријске) војске над турском војском у дотадашњем вишевековном низу међусобних сукоба. Нјоме је завршен Велики бечки рат, који је трајао од 1683. године, а претходила је потписивању Карловачког мира 1699. године, након кога су се Турци неповратно повукли преко Дунава и Тисе. У редовима хришћанске војске, под командом принца Еугена Савојског, борили су се немачки, шпански, француски, италијански, чешки, моравски, мађарски, српски, буњевачки и хрватски војници. Мада је хришћанска војска била малобојнија од турске, тактика и стратегија принца Савојског биле су пресудне, а победа брза и блистава, са минималним жртвама победника и огромним жртвама поражене војске, те са изразито великим ратним пленом.
Битка код Сенте (изворни цртеж топографа Франсоа Николе Спара де Бенсдорфа, који је био учесник битке)
Франц Ајзенхут је слику урадио улјаном техником на једноделном платну, величине четири метра по вертикали и седам метара по хоризонтали, урамлјеном у раскошни позлаћен рам, израђен по нацрту сликара, са којим (уз дрвено постоље) слика заузима површину од преко 45 кв. метара.
Бачко-бодрошка жупанија је слику поручила од Ајзенхута почетком лета 1895. године, уочи миленијумске прославе доласка Мађара у Панонску низију (1896). Са сликаром је склоплјен уговор којим се жупанија обавезала да му за ово дело исплати 12.000 форинти, од чега 2.000 као предујам (за износ хонорара је у то време могао да се купи посед величине 30 катастарских јутара најбоље оранице). Мада већ искусан у сликању оријенталних тема, Ајзенхут је одмах почео да проучава изглед војне одеће и оружја с краја 17. века, па је, ради прикупљања података о терену битке, уз сагласност цара Фрање Јосифа И, присуствовао и војној вежби код Сенте, у јесен 1895. године. Свакако, био је добро упознат и са дотадашњим радовима који су приказивали славну битку јер је, заправо, идеју средишње композиције своје слике тематски преузео са гравуре (бакрореза) “Битка код Сенте”, холандског сликара Јана ван Хухтенбурга (1647-1733) из 1725. године (Савојски на белом коњу са исуканим мачем у десној руци, окружен коњаницима, коме приводе заробљеног турског пашу, док около леже тела убијених турских војника, а у позадини се вијоре заставе и тече битка). Сликар је начинио мноштво скица, као и барем четири предлошка у техници уља. Будућу сцену слике је, до жељеног формата платна (4 x 7 метара), увећавао помоћу квадратне мреже (растера), коју је начинио на последњим великим скицама.
Детаљ са гравуре “Битка код Сенте” Јана ван Хухтенбурга из 1725. године, који је тематски на својој слици преузео Франц Ајзенхут
Једна од пробних Ајзенхутових скица будуће слике “Битка код Сенте”
Једна од неколико Ајзенхутових уљаних студија слике (Национална галерија Грчке у Атини)
Слика, која је настала у Минхену током 1895/96. године, представлјала је врхунац битке, односно тренутак када команданту аустријске војске, принцу Еугену Савојском, понесеном у жару борбе, који јаше на пропињућем белом коњу, са мачем победнички подигнутим у правцу сунца, приводе једног од поражених турских команданата. Поред Еугена Савојског, на слици је представљен угарски гроф Јанош Палфи, на црном коњу и са турском сабљом у десној руци, а крајње лево налази се угарски хусарски пуковник Пал Деак (ни један од насликаних официра није припадао првом ешалону команданата, па су, очито, овде насликани као компромис сликара и поручиоца, како би слика барем донекле добила мађарски национални карактер). Између Деака и Савојског насликан је јахач (официр у шлему) који осматра битку и који, заправо, представља аутопортрет самог сликара. На свом портрету сликар је применио ефекат “Мона Лизе”, који посматрачу даје осећај да јахач гледа у њега из којег год угла да посматра слику. Посебно је успео део композиције у коме четири леђима окренута аустријска војника посматрачу пружају утисак уласка у битку. Са њихове леве стране ефектно је решена фигура умирућих турских војника поред топовске цеви. Завршница слике нестаје у реци Тиси и руменилу неба.
Слика “Битка код Сенте” Франца Ајзенхута (уље на платну, 400 x 700 цм, Минхен, 1896) [фотографија Рајко Р. Каришић]
Детаљ слике “Битка код Сенте” – принц Еуген Савојски (фотографија Рајко Р. Каришић)
Детаљ слике “Битка код Сенте” – први план (фотографија Рајко Р. Каришић)
Детаљ слике “Битка код Сенте” – први план (фотографија Рајко Р. Каришић)
Детаљ слике “Битка код Сенте” – први план (фотографија Рајко Р. Каришић)
Детаљ слике “Битка код Сенте” – средишњи део (фотографија Рајко Р. Каришић)
Детаљ слике “Битка код Сенте” – позадина (фотографија Рајко Р. Каришић)
Детаљ слике “Битка код Сенте – аутпортрет Франца Ајзенхута као осматрача (фотографија Рајко Р. Каришић)
Потпис Франца Ајзенхута на слици “Битка код Сенте”
Детаљи рама слике “Битка код Сенте” – горњи део са оружјем и симболима (фотографија Милош Новаковић) и доњи део са натписом и палминим гранама (фотографија Рајко Р. Каришић)
Плакат велике Миленијумске изложбе у Будимпешти 1896. год.
Здање Ликовног павиљона у Будимпешти, у коме је слика “Битка код Сенте” први пут јавно приказана 1896. год.
После приказивања на Миленијумској изложби у Будимпешти, Ајзенхутова слика је враћена у Минхен, где је, током друге половине 1897. године, приказана на ВИИ међународној уметничкој изложби у Краљевској стакленој палати, у павиљону бр. 62. Ту је визуелно забележена и у каталогу велике изложбе.
Kraljevska staklena palata u Minhenu, gde je slika “Bitka kod Sente” prikazana na VII međunarodnoj umetničkoj izložbi tokom 1897. god. 
Краљевска стаклена палата у Минхену, где је слика “Битка код Сенте” приказана на ВИИ међународној уметничкој изложби током 1897. год.
Каталог минхенске изложбе из 1897. године, у коме је објављена и црно-бела репродукција фрагмента слике “Битка код Сенте”
Здање Жупаније у Сомбору, деведесетих година 19. века, у време настанка слике “Битка код Сенте”
Здање Жупаније данас (фотографија Милош Новаковић)
Слика “Битка код Сенте” Франца Ајзенхута у Великој сали здања Жупаније у Сомбору (фотографија Слободан Степановић)
Слика је три пута у својој историји била заштићена дрвеном, односно платненом преградом – током Другог светског рата, приликом реконструкције велике жупанијске сале 1975. године, као и приликом учесталих бомбардовања околине и делова Сомбора, у време ваздушних напада чланица НАТО пакта на СР Југославију, 1999. године.
Било је више покушаја да слика буде однесена из Сомбора, али је она до данас остала на првобитном месту. Још су 1902. г. градске власти Сенте упутиле Бачко-бодрошкој жупанији молбу за уступање слике “Битка код Сенте”, која је одбијена. После Првог светског рата Мађарска је тражила да јој Ајзенхутова слика буде предата, али је изгубила спор пред Међународним судом у Хагу, а затим је слику желела да откупи и Национална галерија из Лондона, а за њу су биле заинтересоване и галерије сликарских академија у Минхену и Бечу. После изградње здања “Бановине” у Новом Саду 1939. године, било је предлога да Ајзенхутова слика буде премештена у ово здање, али је избијање рата прекинуло такву намеру. После Другог светског рата било је мишљења да слика треба да буде предата београдском Народном музеју, чији је управник, срећом, тада био Сомборац Вељко Петровић, који је пресекао такве замисли и заложио се да слика Франца Ајзенхута остане у Сомбору.
Франц Ајзенхут 1897. год.
И данас, 121 годину касније, ова грандиозна слика стоји на истом месту, у Великој сали сомборске Жупаније, те представља један од најзначијнијих симбола сомборске културно-историјске баштине, које годишње посети и види више од 10.000 посетилаца града.
Предавање потписника овог прилога о слици “Битка код Сенте”, почетком априла 2019. год.
Почетком јуна 2019. год. објављена је монографија Милана Степановића “Битка код Сенте – слика славне историје”, која је штампана у три варијанте (на српском језику ћириличним и латиничним писмом, те на енглеском језику).
Предња (десно) и задња страна корица (лево) монографије о слици “Битка код Сенте” Милана Степановића
Милан Степановић
